Da li se se osećate zasićenim običnom načnom fantastikom? Želite li nešto više od svemirskih ratova i istraživanja drugih planeta? Jeste li raspoloženi za nešto što će rastregnuti vaš mozak kao gumu i vezati ga u čudne i neobične čvorove? Zaboravite na televiziju i filmove: romani su pravo odredište za uvrnute priče špekulativne fikcije.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Dalgren, Semjuel Dilejni, 1975. (Dhalgren - Samuel R. Delany)Dalgren, roman koji se često upoređuje sa "Uliksom" Džejmsa Džojsa, verovatno je najuvrnutija i najkriptičnija SF knjiga ikad. Krenimo od početka: delo počinje tako što muškarac vodi ljubav sa ženom koja se pretvara u drvo:
to wound the autumnal city.
So howled out for the world to give him a name.
The in-dark answered with wind.
But I still hear them walking in the trees: not speaking.
Waiting here, away from the terrifying weaponry, out of
the halls of vapor and light, beyond holland into the
hills, I have come to
Ostatak radnje nije ništa jasniji. Dalgren se odvija u uništenom, popaljenom, opustošenom vandimenzionalnom gradu zvanom Belona (Bellona) i to je otprilike osnova fabule: hermetičan tekst romana zahteva čitaoca koji će svojim mislima nadograđivati značenje romana, a ne čitaoca koji zahteva krajnje objašnjenje onoga što bi se mogao nazvati "zaplet".
Dalgren je pun mitoloških referenci i višestrukih slojeva značenja, neverovatno zahtevna knjiga koja nagrađuje (ili otuđuje) svakim novim čitanjem. Čak je i Umberto Eko pohvalio roman, rekavši da autora, Semjuela Dilejnija, smatra "ne samo jednim od najvažnijih SF pisaca sadašnje generacije, već uopšte opčinjavajućim piscem koji je izmislio čitav jedan novi stil". Dalgren je u međuvremenu postao eksperimentalna pozorišna predstava, a često je poređen sa delima Tomasa Pinčona, jednog od najpoznatijih američkih postmodernističkih pisaca. Kompleksnost Dalgrena često je poistovećivana sa Pinčonovim remek-delom "Duga gravitacije". Originalno izdanje romana prodato je u više od milion primeraka.
2. Grad sa četiri kapije, Doris Lesing, 1969. (The Four-Gated City - Doris Lessing)
Serijal "Deca nasilja" Doris Lesing počinje kao realistički pseudo-memoar o odrastanju u Africi, što naizgled deluje nimalo naučnofantastično, a kamoli bizarno. Ali, to se počelo menjati sa nekoliko poslednjih knjiga u serijalu, kada je pisanje Lesingove postalo veoma neobično i eksperimentalno. Tako u poslednjim stranama serijala pred sobom imamo dobrovoljno lišavanje sna i seksualne eksperimente gde niko nikog ne pipa; takođe imamo i lik Marte Kvest (Martha Quest) koju je Lesingova izgrađivala tokom celog serijala samo da bi je na kraju ubila na zagađenom ostrvu blizu Škotske tokom Trećeg svetskog rata. Oh, da, imamo i Treći svetski rat koji se odvija tokom '70-ih i '60-ih, u svetu gde većina Britanaca ionako poumire od bubonske kuge, nervnih gasova i nuklearnih bombardovanja do 1978. godine. Mračni neki memoari.Opšte ideje Grada sa četiri kapije su, po samim autorkinim rečima, sledeće: U pitanju je napad na zdravstvenu profesiju i modernu medicinu uopšte, za koju verujem da svesno uništava (u prošlosti zatočavanjem, a danas drogama) onaj deo čovečanstva koji je zapravo najsenzibilniji produkt evolucije, one ljude koje nazivamo mentalno bolesnim ili neprilagođenim; u pitanju je kritika naučnih radnika koji kreiraju i promovišu globalnu klimu u kojoj je "racionalizam" štovan kao novi Bog... U različitim stepenima, svako od nas ima ono što oni nazivaju "vančulnom percepcijom", ali smo ispiranjem mozga navedeni da je potiskujemo. Ukratko, Šizofrenija je postala ime koje simboliše sve naše slepe predrasude sadašnjosti.
3. Stranac u stranoj zemlji, Robert Hajnlajn, 1961. (Stranger in a Strange Land - Robert A. Heinlein)
Roman prati Valentina Majkla Smita (Valentine Michael Smith), sina prvih astronauta koji su istražili Mars, pri njegovoj reintegraciji u "normalno" ljudsko društvo pošto je prethodno bio odgajan kao, pa, Marsovac. U njemu stranom okruženju, Valentin je hodajući skup bizarnih navika i običaja - poput ritualnog jedenja mesa preminulog prijatelja, nehajnosti prema oblačenju (hej, svi smo rođeni isti!) i apsolutne uverenosti o postojanju zagrobnog života. Kao šlag na tortu, Valentin osniva "Crkvu svih svetova" u kojoj se pod crkvenim ceremonijama podrazumeva seksualno oslobođavanje putem psihokinetičkog opštenja. Što je verovatno uzbudljivije od normalnog seksualnog opštenja.
Trivia: Jedna od reči izmišljenog marsovskog jezika, grok (nema veze sa prasićima), dospela je u Oksfordov rečnig engleskog jezika.
4. Ubik, Filip K. Dik, 1969. (Ubik, Philip K. Dick)
Sa lunarnim telepatama i decom koja isisavaju životnu energiju drugim ljudima, Dikov Ubik se ni ne trudi da izgleda naročito smisleno. Da li smo pomenuli da je pola likova možda mrtvo? Da, pola likova je možda mrtvo. Kako je navedeno u jednoj analizi: Ubik vas tera da ga preispitujete na svakom koraku, a vaše pretpostavke o tome šta se zapravo odvija u njemu ćete vrlo verovatno promeniti nekoliko puta do kraja knjige. U ovom smislu, roman funkcioniše kao neka vrsta tekstualne misterije, sa tragovima koji se moraju rastumačiti i zagonetkama koje se moraju odgonentuti. Ali Ubikova pitanja nisu od obične vrste - misterija nije u tome ko je počinio ubistvo, nego da li se ubistvo zbilja desilo; cilj nije pronaći telo nego razumeti šta ljudsko telo uopšte može postati; na kraju, poenta nije u osveti nečije smrti, nego u promišljanju o samim granicama između života i smrti. Lev Grosman, kritičar "Tajma", Ubik je video kao "duboko potresnu, egzistencijalnu horor priču; košmar za koji nikada nećete biti sigurni da ste se iz njega probudili".
Pored toga što je u pitanju svetleći dragulj špekulativne fikcije, Ubik je i odličan literarni primer paranoje američkog društva o prirodi stvarnosti i nametnutoj kontroli od strane svemoćnih korporacija iz kasnih '60-ih. "Tajm" ga je uvrstio u listu 100 najboljih romana napisanih na engleskom jeziku u periodu 1923 - 2005. Po nekim nepotvrđenim glasinama, francuski režiser Mišel Gondri (Michel Gondry; "Eternal Sunshine of the Spotless Mind") već neko vreme radi na filmskoj adaptaciji romana.
5. Čovek koji je savio samoga sebe, Dejvid Džerold, 1973. (The Man Who Folded Himself - David Gerrold)
.jpg)
Budući da je u pitanju roman o putovanju kroz vreme, normalno je da Čovek koji je savio samoga sebe dolazi uz standarne uvrnute elemente kao što su vremenski paradoks i alternativnih stvarnosti. Međutim, ono što je stvarno uvrnuto u ovoj knjizi je način na koji glavni junak komunicira sa prošlim i budućim verzijama samog sebe. Iako sve počinje prilično mirno i generično (budući junak se sa prošlim junakom kladi na neke sportske događaje, standard), glavni junak uskoro stupa u seksualne i ljubavne odnose sa svojim "verzijama" što naravno podrazumeva i masivne vremeplovne orgije. Na kraju, protagonista uspeva i da oplodi buduću žensku verzije sebe (?), koja je pak možda njegova rođena majka. Zabava za celu porodicu?
Trivia: Dejvid Džerold je svoju spisateljsku karijeru počeo kao student, pišući scenarije za naučnofantastičnu seriju koja je upravo počela sa emitovanjem: Star Trek. Svoj prvi scenario, dvodelnu epizodu u kojoj posada Enterprajza nailazi na drevni zemaljski svemirski brod, napisao je nekoliko dana pošto je video pilot epizodu "The Man Trap". Iako su mu producenti taj scenario odbili, uposlili su ga kao stalnog saradnika - njegova prva objavljena epizoda ujedno je jedna od najpoznatijih epizoda u Zvezdanim stazama uopšte: "The Trouble With Tribbles".
6. Ženski čovek, Džoana Rus, 1975. (The Female Man, Joanna Russ)
U ovoj knjizi, četiri žene iz različitih stvarnoti se okupljaju na jednom mestu gde međusobno iskušavaju polne odlike kultura i civilizacija iz kojih su došle. Potom smišljaju nove ideje o ženstvenosti i polnim ulogama. Organizator sastanka, Džel (Jael), dolazi iz distopije u kojoj je sukob polova zaista eskalirao u devastirajući rat između muškaraca i žena. Druga žena, Dženet (Janet) dolazi iz sveta zvanog Whileaway, gde su svi muškarci poumrli od prilično polno-specifičnog virusa pre više od 800 godina. Suvišno je reći da je knjiga bila, a i još uvek jeste, hit u feminističkoj kritici književnosti.
7. San-zmija, Vonda Mekintajer, 1978. (Dreamsnake - Vonda McIntyre)
Roman prati izvesnu isceliteljku koja, lutajući kroz postapokalptični pustinjski svet, traži zamenu zasvoju san-zmiju čiji ujedi izazivaju snažne i vividne halucinacije. U suštini, knjiga je veliki roadtrip u kojem ženska sumnjive prošlosti traži svoj sledeći LSD trip. Možda ne toliko uspešna među feministkinjama, San-zmija je nesumnjivo bila veoma popularna u određenim krugovima.8. Lilitin okot, Oktavija Batler, 1987 - 2000 (Lilith's Brood, Octavia Butler)
Nejprepoznatljiviji element tri knjige Lilitinog okota jesu Oankali, vanzemaljska rasa koja ima tri pola: muški, ženski i uloi (ooloi). Njihov cilj je kolonizacija Zemlje hibridima ljudi i Oankalija posle masivnog, genocidnog rata koji je skoro istrebio celo čovečantvo. Glavni junak, Lilit, većinu svog vremena provodi sa Oankalima i na kraju se pridružuje njima protiv Ljudi, tako da se može reći da je u pitanju nešto mirnija i manje osvajački nastrojena verzija Sare Kerigan. Parenje je ono što je zaista uvrnuto u ovoj knjizi, pošto su sva tri pola su neophodna za reprodukciju: uloi uzima genetski materijal direktno iz tela druga dva partnera kako bi stvorio novi život. Dalje, iako žena i dalje nosi dete u svom telu, ona nema matericu, a beba izlazi kroz neko nasumično mesto posle 14-15 meseci. Želite da znate šta sve spada u "nasumično mesto"?
9. Mazga, Kerol Emšviler, 2002. (The Mount, Carol Emshwiller)
U svetu romana, tuđinska rasa zvana Huti (Hoots) koristi ljudsku rasu kao jahaće konje. I većina ljudi prilično uživa u tome. Ono što je zaista zanimljivo (ili, jelte, uvrnuto) u Mazgi nije već stotinama puta viđena priča o vanzemaljcima koji porobljavaju ljude, nego suptilno studija ljudske prirode i ljudskog duha: šta se desi kada se ljudi naviknu i čak počnu i uživati u svom ropstvu?
10. Odlazeći svet, Nik Harkavej, 2008. (The Gone-Away World by Nick Harkaway)
Bombe u Odlazećem svetu uništavaju materiju tako što "brišu informacije" iz nje. Ovakvo oružje je i veoma moćno, pošto efektno briše materiju iz prirode, i savršeno "zeleno", pošto ne ostavlja zagađenje poput radioaktivnog otpada koje ostaje kao posledica atomskog oružja. Tako se barem mislilo u početku. Kako se ispostavilo, bombe ipak ostavljaju otpad zvani "stvari" (stuff) koji lebdi unaokolo u vidu džinovskih oluja. Kada ove oluje dođu u kontakt sa nusferom, poprimaju oblik onoga o čemu razmišlja njima najbliža osoba, što za posledicu ima stvaranje užasnih prikaza i "nove" ljude koji iskaču na sve strane. "Stvari" se drže pod kontrolom onim što izlazi iz Jorgmundove cevi, što je... nešto... što predstavlja kičmu post-ratne stvarnosti romana.
A nismo još ni stigli do zapleta.
A nismo još ni stigli do zapleta.
Marykate Jasper & Charlie Jane Anders
io9.com
Нема коментара:
Постави коментар